U cara Trojana kozje uši

Nijanse crnog

Nikad nisam umeo da pričam viceve. Ali probaću, jedan mi se baš svideo. Pojavio se negde na netu, i govori o razlici izmedju optimiste i pesimiste. Kaže pesimista: „Toliko je crno da crnje ne može biti“. Odgovara optimista: „Može, može..“. Ili je obrnuto, nisam siguran ko je tu optimista a ko pesimista. Možda je u tome baš i kvaka,  što su im se uloge izmešale, što je optimista onaj koji vidi da može biti crnje od najcrnjeg.

Kako godine idu, primećujem da se i moj stav prema društvu menja. U početku sam, kao i svi, očekivao da to što nam se crno dešava, jeste neka kratkotrajna pojava, epizoda, nešto kroz šta ćemo proći brzo, kolko da zaustavimo dah, da ne udišemo smrad, i kad ponovo udahnemo, osetićemo opet čist vazduh. Da će trajati toliko. Koliko možemo da zaustavimo disanje. Pa, tako su nas učili. Da smo najbolji, da nam je sada (tj, tada) najbolje, da težimo još boljem i da nas, ukoliko samo nastavimo tim putem, sigurno čeka svetla budućnost. Usvajali smo te norme, velike reči, velike ideje. Nije bilo zamislivo da bude drugačije. Medjutim,  kad sam posle zadržavanja daha prodisao ponovo, čekalo me iznenadjenje, neki truli, težak, neprijatni zadah. Sada kad se setim tog vremena, rekao bih da nije bilo gušenja i osećaja nedostatka vazduha, jedino je bilo neprijatno, gadno, izazivalo mučninu, izazivalo jake emocije, pre svega strah, bes, nemoć.

U tom mraku su se neki odlično snalazili, videlo se na samom početku. Prosto sam se pitao odakle su samo iznikli. Ni danas mi to nije jasno. Ali ono što mi  je odmah bilo jasno, to je da ja nisam iz te priče. Jednostavno je tako, tačka.

Nekako je u meni sazrela sledeća faza. I tada sam govorio: "proći će, samo treba izdržati". Ali to izdržavanje... godina za godinom, decenija za decenijom, guramo već treću. Čega sve nismo bili svedoci. Navikli smo se. I još uvek se navikavamo. Na stvari koje su nam u onom prethodnom životu bile nezamislive.  Pokušavao sam da nadjem objašnjenje, da pratim dešavanja, koristeći logiku, ali sam ubrzo zaključio da je smiao potpuno neuopotrebljiv u ovom vremenu. A što je najgore, nekako sam sve više čitao izmedju redova, to valjda ide sa godinama. Ono što se čita izmedju redova samo potvrdjuje da su gradacije crnog neograničene.

Vremenom mi se ukazalo da kraj ovog crnila neće biti skoro, i da će biti jako ružan. S jedne strane je ovakva spoznaja bila obeshrabrujuća („ne skoro“ i „ružna“). Ali ono što je ovde nekako prihvatljivo, bar iz ličnog ugla, je to što neću doživeti taj ružan kraj. Hoću reći, trajaće dovoljno dugo da me neće biti kada se kraj dogodi, računajući  čak i na to da ću možda doživeti pristojnu starost.  Ja neću doživeti, ali naša deca hoće. Tako sam mislio. 

A onda me je pogodila pomisao, da ni ona, sledeća generacija, neće doživeti izlaz iz ovog crnila. Jer, ako naša generacija nije umela da nadje put, da se izbori  sa ovim mrakom, kako će to učiniti sledeća generacija, koja nije ni zapamptila neka bolja vremena. Koja se radjala, odrastala i sazrevala u ovom marku? Kad ovaj mrak, ovo crnilo nema nikakav drugi cilj, nikakvu drugu svrhu (moiderno je da se kaže, "misiju i viziju"), nego da opostaje i traje. Večno. Zato se i sledeće generacije tako i usmeravaju, da opstaju i podrže mrak.

Pa dobro, do kada može ovakvo stanje u društvu da traje? Može li se nekako predvideti, nazreti kraj? Lično iskustvo tu ne pomaže. Pomoć prijatelja (mislim na društvene mreže) takodje ostaju bez ubedljivog odgovora. Nije da nema ponudjenih odgovora, ali su svi ostrašćeni i navijački. Da bi imali ikakvog smisla, onaj ko sluša već mora da bude obojren u neke političke boje. Jednostavno, neutralnih stavova nema. Priznajem, ovde nisam studiozno prisutpio analizi, jednostavno sam, možda zbog malodušnosti, odustao od traganja za istinom na internetu.

I zato sam, kao krajnju istancu, u pomoć pozuvao „učiteljicu života“. I vrlo  brzo našao: Mračni Srednji vek je trajao 1000 godina. Od pada rimskog carstva, do renesanse. 1000 godina.  Dobro je, rekao bi optimista,  svet je preživeo. Mnogo je, rekao bi pesimista. Samo zavisi od tačke gledišta. I od perspetkive.

Ako sadašnji mrak traje otprilike toliko, znači da smo sa četvrt veka dobro zakoračili u hiljadugodište. Ova naša generacija je na svoja pleća primila prvi udar, naredne generacije imaju u zadatak samo da opstaju.

Voleo bih da me činjenice demantuju. Najviše na svetu bih voleo da priznam da sam pogrešio.