Kako sam postao štrajkbreher
Jedne
srede pre više nedelja primetio sam da je nešto neobično u pekari „Kod Gere“.
Trebalo mi je par sekundi da shvatim da nema gužve. Obično se čeka red za doručak, Osoblje brzo
radi, a i burek je odličan. I uvek bude vruć, bez obzira da li zakasnim ili
dodjem na vreme. Te srede, o kojoj pričam, nije bilo gužve. Nigde nikoga.
Samo osoblje iza staklenog pulta sa pecivom koje se dosadjuje. Moj upitni pogled
je dobro protumačen „Doktore, to je zbog štrajka“. „Ahaaa..“ kažem ja i brzo
uzimam kusur i izlazim sa burekom u kesi da
bih izbegao dalji komentar na temu štrajka u zdravstvenim ustanovama.
Upravo
sam na jutarnjem sastanku prelistavao
brošuru sindikata zdravstva koja se nekim čudom tog jutra pojavila u lekarskoj
sobi. Flajer A4 formata prelomljen na
tri dela na masnom papiru u boji. Lepo osmišljen, ukusnog dizajna, dobro
odmerenog odnosa teksta i slika. Karikature profesionalno odrađene sa
upečatljivom porukom. Na prvi pogled se već vidi da je posao dizajniranja
urađen odlično. Ne liči mi na sindikat,
bio je moj privi utisak. Zagledao sam taj flajer detaljnije, Tekst se lako
čita, poruka je jasna; iz svakog dela jasno se vidi u koliko žalosnom stanju se nalazi naše zdravsto.
Širim oči i ne mogu da se načudim visoko profesionalno odradjenom flajeru. Analiziram
jednu po jednu stavku i ne mogu a da se ne složim sa svakom. Stanje u našem zdravstvu prikazano je koncizno, jasno, a crno, kako zapravo i
jeste. Slažem se, slažem se, potpuno, mislim u sebi. Onda, rešenje,
poziv na štrajk.. Svakako dobro osmišljen flajer, izgleda da će ovaj štrajk
imati nekog efekta, razmišljam.
Sa vrućim burekom u plastičnoj kresi koračam kroz neobično prazne hodnike Doma
zdravlja i spremam se da uđem u sestrinsku sobu pored šaltera i da na
brzinu smažem doručak u neobaveznom ćaskanju pred početak rada u ordinaciji. Vrlo brzo shvatam da to neće biti moguće. Predsednik sindikata u svečanom odelu, (jedino mu je kravata
nedostajala) lepi plakate po vratima ordinacija sa obaveštenjem o štrajku.
Odmah mu rekoh da mu je štrajk uspeo i pre njegove akcije, da nedostatak
gužve samo govori da su predradnje odlično urađene, da je medijska najava
štrajka već odbila pacijente od zdravstvenih ustanova i da svi u gradu znaju
da lekari danas štrajkuju, pa, eto, neće uzaludno trošiti noge do Doma zdravlja. A evo, mislim u sebi, sami doktori došli su da rade. Predsednik sindikata
prihvata moj poziv da zajedno popijemo kafu. Razmenili smo osnovne ljubaznosti,
potom se složili o katastrofalnom stanju u zdravstvu. Pokušao sam da saznam
neke detalje o ciljevima štrajka i ishodima koji se očekuju. Tu sam dobio
standardne odgovore koji me nisu u
potpunosti zadovoljili. Nisam produbljivao temu, dopustio sam sebi da ostanem
neinformisan do kraja. Burek sam pojeo sam, predsednik sindikata učtivo je
odbio da uzme ponuđenu polovinu. Kafu, koju je na brzinu popio, prekidao je
odgovaranjem na telefonske pozive, referišući i razmenjujući podatke o tome koji delovi zdravstva
štrajkuju. Veliki procenat, čujem ovlaš prisluškujući. Sestra me
obaveštava da su pacijenti
pristigli i da me već čekaju. Uz izvinjenje predsedniku sindikata, udjoh u ordinaciju, dok on ode svojim poslom, verovatno da kontroliše i druge
službe da li se pridržavaju zahtevima štrajka.
Tog
dana u ordinaciji je tekao uobičajeni posao. Razne žalbe, tegobe, ljudske
priče. Sudbina teža od teže. Nisam mogao da ne primetim da svaka priča, ma kako
specifična bila, ima vrlo sličan početak: kako je teško stići do lekara; koliko je prepreka i nepredvidivih situacija bilo neophodno prebroditi da bi
se došlo na pregled kod specijaliste. Prvi pacijent tog jutra, zbunjeni deka, nije se razlikovao od
drugih. Pažljivo sam saslušao priču kako u njegovo selo lekar dolazi samo petkom, kako dva prethona puta nije ni
dolazio. Jednom je, pričalo se, imao neki sastanak „stručno usavršavanje“, a
drugi put se auto pokvario, pa je stigao samo do obiđe prva prva dva sela, a
ostalih četiri tog petka nije ni dolazio. Kada je deka napokon sitgao do svog
izabranog lekara koji ga je pregledao, ili, bolje rečeno, saslušao, dobio je uput za
laboratoriju i rendgen i specijalistu. Ovde je počinjala nova priča, kako se u
našim uslovima stiže do ovih traženih rezultata. I na kraju da je uspeo da
zakaže evo ovaj pregled pre dva ipo meseca. Sada je tu, preda mnom. Cele noći nije spavao, uznemiren razmišljanjima o tome šta će uraditi ako taj štrajk o kome pričaju
sve televijzije, dovede do toga da ovaj termin koji
je jedva dobio propusti. Cele noći ga je držalo budnim to pitanje... šta ako, Razmišljao je o svemu, pa i otome da li će uopšte doživeti da stigne
na red, ako se ovaj njegov termin zbog štrajka odloži.
Slušajući mnogobrojna ljudska jadanja, procenjujem koliko je tegobe tu smešteno i
koliko su u pravu sindikalci kada tvrde da je naš zdravstveni sistem beskonačno
neefikasan. S druge strane, šta bi ovom simpatičnom dekici značilo da je zbog
štrajka njegov termin za pregled odložen. Ukinut, Termin koji je čekao toliko dugo. Koliko je on kriv za naš zdravstveni sistem? Koliko sve
to oseća na sopstvenoj koži? Razmišljam o dilemi, kojiu sam tog jutrra imao. S
jedne strane. pridružiti se velikoj akciji koja je u toku, svojim ponašanjem
podržati ispravne zahteve i boriti se za
bolje uslvoe života svih nas. S druge strane, olakšati živote dvadesetak ljudi
koji su tog dana imali zakazan pregled u mojoj ordinaciji. Ne mislim izlečiti
ih, mislim samo primiti ih, ne vratiti
sa vrata ordinacije uz objašnjenje da se danas štrajkuje. Mislim, uraditi ono
što se može, ono šta ja mogu, tog dana, za te ljude.
Nešto kasnije predsednik sindikata je još jednom navratio do moje ordinacije. Otvorivši vrata i videvši mene sa pacijentom, rekao je jednostavno "Hm" i otišao dalje da
proverava, referiše, proračunava procene uspeha štrajka. Zahvalan sam mu što
nije ništa pitao, što nisam morao da mu objašnjavam i da se pravdam. Verovato bi
razumeo, ali bilo bi neprijatno i njemu i meni. Mislim da mi je jednostavno
progledao kroz prste.
Ne
pamtim da je neki štrajk uspeo. Ne, ne, nisam dovolno precizan. Ne pamtim da su
nekom štrajku ispunjeni početni zahtevi. Svaki štrajk, bez obzira koliko realne
zahteve ima, vremenom oslabi, razvodnji se i završi se kompromisima. Retko
je to pomak na bolje, još ređe primetan pomak na bolje. Vođe štrajka
jednostavno prestanu da budu onako glasni kao na početku štrajka ili se jednostavno
izgube, razočaraju se ili jednostavno ućute. Vlast u svakom slučaju dobije
više. Nekada to bude i nezadovoljstvo javnosti onima koji štrajkuju. Svaki štrajk računa da će pokrenuti javnost,
jer, zaboga, zahtevi štrajka su toliko jasno napredni da je teško zamisliti suprotno.
Ali javnost, pod snažnim uticajem medija (a mediji znamo pod čijim su
uticajem), vrlo brzo zauzima negativan stav prema štrajkačima. I tako štrajkači ostanu usamljeni, javnost je protiv
njih, a vlast trlja ruke i kao da kaže „Eto ko je kriv za rasulo u državi.. ti
koji štrajkuju, zdravstveni radnici juče, adovkati danas, prosvetari sutra...“
I
zato, kada se razmišlja o štrajku, treba razdvojiti razloge za štrajk i način
na koji se ti zahtevi traže.
Ja
sam zauzeo svoj stav.
I moje iskustvo sa strajkovima je slicno ovome. Uvek posle njih ostane osecanje ponizenja, nezadovoljstva i jos veceg haosa. Zato je najbolje raditi po svojoj pameti i sopstvenom sistemu vrednosti.
ОдговориИзбриши