Nijanse crnog
Nikad nisam umeo da pričam viceve. Ali probaću, jedan mi se
baš svideo. Pojavio
se negde na netu, i govori o razlici izmedju optimiste i pesimiste. Kaže pesimista:
„Toliko je crno da crnje ne može biti“. Odgovara optimista: „Može, može..“. Ili
je obrnuto, nisam siguran ko je tu optimista a ko pesimista. Možda je u tome
baš i kvaka, što su im se uloge
izmešale, što je optimista onaj koji vidi da može biti crnje od najcrnjeg.
Kako
godine idu, primećujem da se i moj stav prema društvu menja. U početku sam, kao
i svi, očekivao da to što nam se crno dešava, jeste neka kratkotrajna pojava,
epizoda, nešto kroz šta ćemo proći brzo, kolko da zaustavimo dah, da ne
udišemo smrad, i kad ponovo udahnemo, osetićemo opet čist vazduh. Da će trajati
toliko. Koliko možemo da zaustavimo disanje. Pa, tako su nas učili. Da smo
najbolji, da nam je sada (tj, tada) najbolje, da težimo još boljem i da nas,
ukoliko samo nastavimo tim putem, sigurno čeka svetla budućnost. Usvajali smo te norme, velike reči, velike
ideje. Nije bilo zamislivo da bude drugačije. Medjutim, kad sam posle
zadržavanja daha prodisao ponovo, čekalo me iznenadjenje, neki truli, težak,
neprijatni zadah. Sada kad se setim tog vremena, rekao bih da nije bilo gušenja
i osećaja nedostatka vazduha, jedino je bilo neprijatno, gadno, izazivalo mučninu,
izazivalo jake emocije, pre svega strah, bes, nemoć.
U tom mraku su se neki odlično snalazili, videlo se na samom početku. Prosto sam se pitao odakle su samo
iznikli. Ni danas mi to nije jasno. Ali ono što mi je odmah bilo jasno, to je da ja nisam iz te
priče. Jednostavno je tako, tačka.
Nekako
je u meni sazrela sledeća faza. I tada sam govorio: "proći će, samo treba izdržati".
Ali to izdržavanje... godina za godinom, decenija za decenijom, guramo već
treću. Čega sve nismo bili svedoci. Navikli smo se. I još uvek se navikavamo.
Na stvari koje su nam u onom prethodnom životu bile nezamislive. Pokušavao sam da nadjem objašnjenje, da pratim
dešavanja, koristeći logiku, ali sam ubrzo zaključio da je smiao potpuno
neuopotrebljiv u ovom vremenu. A što je najgore, nekako sam sve više čitao
izmedju redova, to valjda ide sa godinama. Ono što se čita izmedju redova samo
potvrdjuje da su gradacije crnog neograničene.
Vremenom
mi se ukazalo da kraj ovog crnila neće biti skoro, i da će biti jako ružan. S
jedne strane je ovakva spoznaja bila obeshrabrujuća („ne skoro“ i „ružna“). Ali
ono što je ovde nekako prihvatljivo, bar iz ličnog ugla, je to što neću doživeti taj ružan kraj.
Hoću reći, trajaće dovoljno dugo da me neće biti kada se kraj dogodi,
računajući čak i na to da ću možda doživeti
pristojnu starost. Ja neću doživeti, ali
naša deca hoće. Tako sam mislio.
A
onda me je pogodila pomisao, da ni ona, sledeća generacija, neće doživeti izlaz
iz ovog crnila. Jer, ako naša generacija nije umela da nadje put, da se izbori sa ovim mrakom, kako će to učiniti sledeća generacija, koja
nije ni zapamptila neka bolja vremena. Koja se radjala, odrastala i sazrevala u
ovom marku? Kad ovaj mrak, ovo crnilo nema nikakav drugi cilj, nikakvu drugu
svrhu (moiderno je da se kaže, "misiju i viziju"), nego da opostaje i traje. Večno. Zato se i sledeće generacije tako i
usmeravaju, da opstaju i podrže mrak.
Pa
dobro, do kada može ovakvo stanje u društvu da traje? Može li se nekako
predvideti, nazreti kraj? Lično iskustvo tu ne pomaže. Pomoć prijatelja (mislim
na društvene mreže) takodje ostaju bez ubedljivog odgovora. Nije da nema
ponudjenih odgovora, ali su svi ostrašćeni i navijački. Da bi imali ikakvog
smisla, onaj ko sluša već mora da bude obojren u neke političke boje.
Jednostavno, neutralnih stavova nema. Priznajem, ovde nisam studiozno prisutpio
analizi, jednostavno sam, možda zbog malodušnosti, odustao od traganja za
istinom na internetu.
I
zato sam, kao krajnju istancu, u pomoć pozuvao „učiteljicu života“. I vrlo brzo našao: Mračni Srednji vek je trajao 1000
godina. Od pada rimskog carstva, do renesanse. 1000 godina. Dobro je, rekao bi optimista, svet je preživeo. Mnogo je, rekao bi
pesimista. Samo zavisi od tačke gledišta. I od perspetkive.
Ako
sadašnji mrak traje otprilike toliko, znači da smo sa četvrt veka dobro
zakoračili u hiljadugodište. Ova naša generacija je na svoja pleća primila prvi
udar, naredne generacije imaju u zadatak samo da opstaju.
Voleo
bih da me činjenice demantuju. Najviše na svetu bih voleo da priznam da sam
pogrešio.
