Nijanse crnog

Nikad nisam umeo da pričam viceve. Ali probaću, jedan mi se baš svideo. Pojavio se negde na netu, i govori o razlici izmedju optimiste i pesimiste. Kaže pesimista: „Toliko je crno da crnje ne može biti“. Odgovara optimista: „Može, može..“. Ili je obrnuto, nisam siguran ko je tu optimista a ko pesimista. Možda je u tome baš i kvaka,  što su im se uloge izmešale, što je optimista onaj koji vidi da može biti crnje od najcrnjeg.

Kako godine idu, primećujem da se i moj stav prema društvu menja. U početku sam, kao i svi, očekivao da to što nam se crno dešava, jeste neka kratkotrajna pojava, epizoda, nešto kroz šta ćemo proći brzo, kolko da zaustavimo dah, da ne udišemo smrad, i kad ponovo udahnemo, osetićemo opet čist vazduh. Da će trajati toliko. Koliko možemo da zaustavimo disanje. Pa, tako su nas učili. Da smo najbolji, da nam je sada (tj, tada) najbolje, da težimo još boljem i da nas, ukoliko samo nastavimo tim putem, sigurno čeka svetla budućnost. Usvajali smo te norme, velike reči, velike ideje. Nije bilo zamislivo da bude drugačije. Medjutim,  kad sam posle zadržavanja daha prodisao ponovo, čekalo me iznenadjenje, neki truli, težak, neprijatni zadah. Sada kad se setim tog vremena, rekao bih da nije bilo gušenja i osećaja nedostatka vazduha, jedino je bilo neprijatno, gadno, izazivalo mučninu, izazivalo jake emocije, pre svega strah, bes, nemoć.

U tom mraku su se neki odlično snalazili, videlo se na samom početku. Prosto sam se pitao odakle su samo iznikli. Ni danas mi to nije jasno. Ali ono što mi  je odmah bilo jasno, to je da ja nisam iz te priče. Jednostavno je tako, tačka.

Nekako je u meni sazrela sledeća faza. I tada sam govorio: "proći će, samo treba izdržati". Ali to izdržavanje... godina za godinom, decenija za decenijom, guramo već treću. Čega sve nismo bili svedoci. Navikli smo se. I još uvek se navikavamo. Na stvari koje su nam u onom prethodnom životu bile nezamislive.  Pokušavao sam da nadjem objašnjenje, da pratim dešavanja, koristeći logiku, ali sam ubrzo zaključio da je smiao potpuno neuopotrebljiv u ovom vremenu. A što je najgore, nekako sam sve više čitao izmedju redova, to valjda ide sa godinama. Ono što se čita izmedju redova samo potvrdjuje da su gradacije crnog neograničene.

Vremenom mi se ukazalo da kraj ovog crnila neće biti skoro, i da će biti jako ružan. S jedne strane je ovakva spoznaja bila obeshrabrujuća („ne skoro“ i „ružna“). Ali ono što je ovde nekako prihvatljivo, bar iz ličnog ugla, je to što neću doživeti taj ružan kraj. Hoću reći, trajaće dovoljno dugo da me neće biti kada se kraj dogodi, računajući  čak i na to da ću možda doživeti pristojnu starost.  Ja neću doživeti, ali naša deca hoće. Tako sam mislio. 

A onda me je pogodila pomisao, da ni ona, sledeća generacija, neće doživeti izlaz iz ovog crnila. Jer, ako naša generacija nije umela da nadje put, da se izbori  sa ovim mrakom, kako će to učiniti sledeća generacija, koja nije ni zapamptila neka bolja vremena. Koja se radjala, odrastala i sazrevala u ovom marku? Kad ovaj mrak, ovo crnilo nema nikakav drugi cilj, nikakvu drugu svrhu (moiderno je da se kaže, "misiju i viziju"), nego da opostaje i traje. Večno. Zato se i sledeće generacije tako i usmeravaju, da opstaju i podrže mrak.

Pa dobro, do kada može ovakvo stanje u društvu da traje? Može li se nekako predvideti, nazreti kraj? Lično iskustvo tu ne pomaže. Pomoć prijatelja (mislim na društvene mreže) takodje ostaju bez ubedljivog odgovora. Nije da nema ponudjenih odgovora, ali su svi ostrašćeni i navijački. Da bi imali ikakvog smisla, onaj ko sluša već mora da bude obojren u neke političke boje. Jednostavno, neutralnih stavova nema. Priznajem, ovde nisam studiozno prisutpio analizi, jednostavno sam, možda zbog malodušnosti, odustao od traganja za istinom na internetu.

I zato sam, kao krajnju istancu, u pomoć pozuvao „učiteljicu života“. I vrlo  brzo našao: Mračni Srednji vek je trajao 1000 godina. Od pada rimskog carstva, do renesanse. 1000 godina.  Dobro je, rekao bi optimista,  svet je preživeo. Mnogo je, rekao bi pesimista. Samo zavisi od tačke gledišta. I od perspetkive.

Ako sadašnji mrak traje otprilike toliko, znači da smo sa četvrt veka dobro zakoračili u hiljadugodište. Ova naša generacija je na svoja pleća primila prvi udar, naredne generacije imaju u zadatak samo da opstaju.

Voleo bih da me činjenice demantuju. Najviše na svetu bih voleo da priznam da sam pogrešio.

Kako sam postao štrajkbreher

Jedne srede pre više nedelja primetio sam da je nešto neobično u pekari „Kod Gere“. Trebalo mi je par sekundi da shvatim da nema gužve.  Obično se čeka red za doručak, Osoblje brzo radi, a i burek je odličan. I uvek bude vruć, bez obzira da li zakasnim ili dodjem na vreme. Te srede, o kojoj pričam, nije bilo gužve. Nigde nikoga. Samo osoblje iza staklenog pulta sa pecivom koje se dosadjuje. Moj upitni pogled je dobro protumačen „Doktore, to je zbog štrajka“. „Ahaaa..“ kažem ja i brzo uzimam kusur i izlazim sa burekom u kesi da  bih izbegao dalji komentar na temu štrajka u zdravstvenim ustanovama.

Upravo sam  na jutarnjem sastanku prelistavao brošuru sindikata zdravstva koja se nekim čudom tog jutra pojavila u lekarskoj sobi.  Flajer A4 formata prelomljen na tri dela na masnom papiru u boji. Lepo osmišljen, ukusnog dizajna, dobro odmerenog odnosa teksta i slika.  Karikature profesionalno odrađene sa upečatljivom porukom. Na prvi pogled se već vidi da je posao dizajniranja urađen  odlično. Ne liči mi na sindikat, bio je moj privi utisak. Zagledao sam taj flajer detaljnije, Tekst se lako čita, poruka je jasna; iz svakog dela jasno se vidi  u koliko žalosnom stanju se nalazi naše zdravsto. Širim oči i ne mogu da se načudim visoko profesionalno odradjenom flajeru. Analiziram jednu po jednu stavku  i  ne mogu a da se ne složim sa svakom.  Stanje u našem zdravstvu prikazano je koncizno,  jasno, a crno, kako zapravo i jeste. Slažem se, slažem se, potpuno, mislim u sebi. Onda, rešenje, poziv na štrajk.. Svakako dobro osmišljen flajer, izgleda da će ovaj štrajk imati nekog efekta, razmišljam.

Sa vrućim burekom u plastičnoj kresi koračam kroz neobično prazne hodnike Doma zdravlja i spremam se da uđem u sestrinsku sobu pored šaltera i da na brzinu smažem doručak u neobaveznom ćaskanju pred početak rada u ordinaciji. Vrlo brzo shvatam da to neće biti moguće. Predsednik sindikata u svečanom odelu, (jedino mu je kravata nedostajala) lepi plakate po vratima ordinacija sa obaveštenjem o štrajku. Odmah mu rekoh da mu je štrajk uspeo i pre njegove akcije, da nedostatak gužve samo govori da su predradnje odlično urađene, da je medijska najava štrajka već odbila pacijente od zdravstvenih ustanova i da svi u gradu znaju da lekari danas štrajkuju, pa, eto, neće uzaludno trošiti noge do Doma zdravlja. A evo, mislim u sebi, sami doktori došli su da rade. Predsednik sindikata prihvata moj poziv da zajedno popijemo kafu. Razmenili smo osnovne ljubaznosti, potom se složili o katastrofalnom stanju u zdravstvu. Pokušao sam da saznam neke detalje o ciljevima štrajka i ishodima koji se očekuju. Tu sam dobio standardne  odgovore koji me nisu u potpunosti zadovoljili. Nisam produbljivao temu, dopustio sam sebi da ostanem neinformisan do kraja. Burek sam pojeo sam, predsednik sindikata učtivo je odbio da uzme ponuđenu polovinu. Kafu, koju je na brzinu popio, prekidao je odgovaranjem na telefonske pozive,  referišući  i razmenjujući podatke o tome koji delovi zdravstva štrajkuju. Veliki procenat, čujem ovlaš prisluškujući. Sestra me obaveštava  da su pacijenti pristigli i da me već čekaju. Uz izvinjenje predsedniku sindikata, udjoh u ordinaciju, dok on ode svojim poslom, verovatno da kontroliše i druge službe da li se pridržavaju zahtevima štrajka.

Tog dana u ordinaciji je tekao uobičajeni posao. Razne žalbe, tegobe, ljudske priče. Sudbina teža od teže. Nisam mogao da ne primetim da svaka priča, ma kako specifična bila, ima vrlo sličan početak: kako je teško stići do lekara; koliko je prepreka i nepredvidivih situacija bilo neophodno prebroditi da bi se došlo na pregled kod specijaliste. Prvi pacijent tog jutra, zbunjeni deka, nije se razlikovao od drugih. Pažljivo sam saslušao priču kako u njegovo selo lekar dolazi  samo petkom, kako dva prethona puta nije ni dolazio. Jednom je, pričalo se,  imao neki sastanak „stručno usavršavanje“, a drugi put se auto pokvario, pa je stigao samo do obiđe prva prva dva sela, a ostalih četiri tog petka nije ni dolazio. Kada je deka napokon sitgao do svog izabranog lekara koji ga je pregledao, ili, bolje rečeno, saslušao, dobio je uput za laboratoriju i rendgen i specijalistu. Ovde je počinjala nova priča, kako se u našim uslovima stiže do ovih traženih rezultata. I na kraju da je uspeo da zakaže evo ovaj pregled pre dva ipo meseca. Sada je tu, preda mnom. Cele noći nije spavao, uznemiren razmišljanjima o tome šta će uraditi ako taj štrajk o kome pričaju sve televijzije, dovede do toga da ovaj termin koji je jedva dobio propusti. Cele noći ga je držalo budnim to pitanje... šta ako, Razmišljao je o svemu, pa i otome da li će uopšte doživeti da stigne na red, ako se ovaj njegov termin zbog štrajka odloži.  

Slušajući mnogobrojna ljudska jadanja, procenjujem koliko je tegobe tu smešteno i koliko su u pravu sindikalci kada tvrde da je naš zdravstveni sistem beskonačno neefikasan. S druge strane, šta bi ovom simpatičnom dekici značilo da je zbog štrajka njegov termin  za pregled odložen. Ukinut, Termin koji je čekao toliko dugo. Koliko je on kriv za naš zdravstveni sistem? Koliko sve to oseća na sopstvenoj koži? Razmišljam o dilemi, kojiu sam tog jutrra imao. S jedne strane. pridružiti se velikoj akciji koja je u toku, svojim ponašanjem podržati ispravne zahteve  i boriti se za bolje uslvoe života svih nas. S druge strane, olakšati živote dvadesetak ljudi koji su tog dana imali zakazan pregled u mojoj ordinaciji. Ne mislim izlečiti ih, mislim samo  primiti ih, ne vratiti sa vrata ordinacije uz objašnjenje da se danas štrajkuje. Mislim, uraditi ono što se može, ono šta ja mogu, tog dana, za te ljude.

Nešto kasnije predsednik sindikata je još jednom navratio do moje ordinacije. Otvorivši vrata i videvši mene sa pacijentom, rekao je  jednostavno "Hm" i otišao dalje da proverava, referiše, proračunava procene uspeha štrajka. Zahvalan sam mu što nije ništa pitao, što nisam morao da mu objašnjavam i da se pravdam. Verovato bi razumeo, ali bilo bi neprijatno i njemu i meni. Mislim da mi je jednostavno progledao kroz prste.

Ne pamtim da je neki štrajk uspeo. Ne, ne, nisam dovolno precizan. Ne pamtim da su nekom štrajku ispunjeni početni zahtevi. Svaki štrajk, bez obzira koliko realne zahteve ima, vremenom oslabi, razvodnji se i završi se kompromisima. Retko je to pomak na bolje, još ređe primetan pomak na bolje. Vođe štrajka jednostavno prestanu da budu onako glasni kao na početku štrajka ili se jednostavno izgube, razočaraju se ili jednostavno ućute. Vlast u svakom slučaju dobije više. Nekada to bude i nezadovoljstvo javnosti onima koji štrajkuju.  Svaki štrajk računa da će pokrenuti javnost, jer, zaboga, zahtevi štrajka su toliko jasno napredni da je teško zamisliti suprotno. Ali javnost, pod snažnim uticajem medija (a mediji znamo pod čijim su uticajem), vrlo brzo zauzima negativan stav prema štrajkačima. I tako  štrajkači ostanu usamljeni, javnost je protiv njih, a vlast trlja ruke i kao da kaže „Eto ko je kriv za rasulo u državi.. ti koji štrajkuju, zdravstveni radnici juče, adovkati danas, prosvetari sutra...“

I zato, kada se razmišlja o štrajku, treba razdvojiti razloge za štrajk i način na koji se ti zahtevi traže.

Ja sam  zauzeo svoj stav.